Prethodni članak
Šarena jaja u beloj činiji
Љуске од лука у браон шерпи у шпајзу наговештавале су да је ускоро Ускрс.
На велики петак мајка је у луковину потапала већ кувана јаја, нека је шарала воском и са травкама из дворишта прекривала јаја и замотавала их у чарапу и онако увезане спуштала у врућу воду. Кесице плаве, црвене и жуте боје са оним сличицама у куповали смо у „Стјениковој“ радњи. Ја сам највише волео црвено офарбана јаја, а сећам се да и оне сличице баш и нису могле да се целом површином налепе. Мајка је са неком крпом трљала по парчету сланине, а онда по офарбаним јајима. Касније их је гланцала и онако сјајне стављала у белу чинију и говорила да их не дирамо до недеље. Ту сада у Кнез Милошевој улици, на пешачком прелазу где је сече Немањина била је кућа у којој сам се родио. Само три куће одатле ка кафани Три багрема са децом становала је Раја. Сећам се, а то је било пре више од 60 година, огромне шерпе у којој се некада кувао пекмез препуна офарбаних јаја. Била су то јаја за њено троје деце, али и за нас децу из комшилука.
Са књигом, са верским календаром, за верске празнике био сам међу Србима по свету.
Једно вече у очи Божића, са посним „Десерт“ колачима, „Чачанским чипсом“ и граном бадњака у далеком Бразилу славили смо Бадње вече. Из Аргентине је дошла Вера и причала нам како се она сећа Бадњих вечери у Кључкој улици у Чачку.
Са књигом, на Савиндан.27. јануара 2003., сам био у Аустралији са Срђаном међу Србима у цркви у Сиднеју.
За Ђурђевдан сваке године у кућу нам долази поп да свети водицу а на дан славе да пресече колач.
За један Ђурђевдан био сам са календарима у Паризу и међу Србима у малом месту Можерон где су се око руске цркве окупили Срби. Велико двориште, шатра, тезге, музика и тешко да би могло да се разликује од било каквог вашара било где у Србији. Све календаре које сам понео, заменио сам за њихове тешко стечене еуре. Још да сам толико књига имао још би ми узели, само ја знам како сам им са лица читао тугу што су из Србије отишли.
За један Ђурђевдан са Драганом, коме је Ђурђевдан крсна слава, био сам 1994. године, на ручку у афричкој пустињи.
Ускрс у српској цркви Свети Сава у Лондону увек окупља и оне Србе који преко године ретко долазе. Те године и црква и двориште и њихов клуб био је препун. Отац Радомир је једино свештено лице коме сам хтео да поклоним календар, питао ме колико кошта. Каже знам да је тешко штампати књиге. Радомирова сестра, рекао ми је, била је монахиња у нашем манастиру Никоље. Свог сина сам водио у баш у ту цркву да продаје крстиће и привеске, бунио се али када су му давали фунте све је прихватао.
Једног Ускрса у дворишту цркве Свети Тома у Јоханесбургу, у Јужноафричкој републици био сам са Чачанима. И туга и смех, офарбана јаја и радост. Они, а и ја, далеки од Чачка само једанаест сати лета авионом. Знам да лажу да ми не завиде што се враћам кући.
За једну туристичку агенцију из Београда водио сам групу у оквиру програма Дворци Лоаре у Француску. У Париз смо стигли дан уочи Ускрса 2004. године. Мислио сам да ће барем неком бити интересантно да у недељу ујутру одемо у нашу цркву Свети Сава на Симплону у центру Париза која се налази баш близу хотела у ком смо смештени. Деца из основне школе „Вук Караџић“ у Чачку осликала су ми цео картон ускршњих јаја. Нико из групе није хтео, кажу да губе време и јутро у Паризу због одласка у српску цркву.
Овог пролећа у свом дворишту фарбам јаја са неким кесицама које сам купио. Није ми тешко да их фарбам у луковини али чини ми се да би ме болело. Пустио сам да се јаја осуше и као некада што је мајка Драгојла радила сам их изгланцао. Ставио сам их у исту ону белу чинију.
У недељу из Београда долазе ми деца. Једва чекам да поразбијају сва јаја.
Једно црвено пажљиво офарбано оставио сам да нас чува до следећег Ускрса.
Слободан Чворовић
___________________________________________________________________________
Zivopisan tekst protkan nostalgijom….ako je za utehu-zivim u Parizu,od mladje sam generacije, ali moji su cacanski starosedeoci,i farbam jaja u lukovini i dalje🙏😊