Srpski kalendar u Banatu
Ponedeljak…
Zove me iz Vršca moj dragi prijatelj Simeon Babić, nekadašnji direktor Biblioteke grada Beograda, sada u penziji. Kaže da bi voleo da se sretnemo, ima još neke ideje. Za mesto susreta predlaže Vršac ili Beograd, sledeće nedelje.
Zovem ga za pola sata i kažem da ćemo se videti prekosutra u Vršcu i da se radujem što ću ga slušati.
Linijskim taksijem na prednjem sedištu kružim Čačkom dok skupljamo ostale putnike. Tako imam priliku da vidim i one delove Čačka u kojima nikad nisam bio, a teško da verujem da ću ikada ponovo biti tu.
Negde iznad Čačka ulazi gospođa puna priče o svom psu koga je dala u neko susedno selo na brigu i čuvanje dok je ona na moru.
Opis tog susreta po povratku sa mora trajao bi sve do Milanovca da vozača nisam zamolio da promeni stanicu, što je saputnica na pravi način razumela.
Putovanje do Beograda autoputem brzo prođe, ali onda sledi razgledanje Beograda i vožnja čačanskih studenata od vrata do vrata… Blago roditeljima, a blago i firmama sutra kada se ta deca zaposle.
Sa koferom punim knjiga, kalendara ovogodišnjih, ali i onih iz ranijih godina poslaganih uz „Dessert“ kolače, “ Jelički dukat“, Vukićevića med, čačanski čips, prospekata Čačka i Atomske banje, na onoj „vojvođanskoj“ strani autobuske stanice brzo nalazim mesto u autobusu i krećem ka Vršcu.
Prelazim Tamiš i stižem u Pančevo. Zovem telefonom svoju tetku, Dragojlinu sestru koja je sada u staračkom domu, negde u Beogradu. Milena je godinama živela u Pančevu i pominjem joj ulice i zgrada koje gledam kroz prozor autobusa. Nekih se seća, neke su novosagrađene, znam da će sada da premotava one pančevačke dane.
Vozim se kroz Banat.
Opet sam u Vršcu…
Kao da me čekaju Dvor eparhije Banatske, crkva svetog oca Nikolaja, crkva svetog Gerharda…
No, došao sam zbog mog dragog Simeona. Taksijem idem do razrušenog hotela „Turist“ na Vršačkom bregu. Još pedesetak stepenika, još neka staza i mala kapija i veliki i visoki moj dragi Simeon…
Sedamo, a on priča sa puno zanosa i sa puno planova i to sve zbog knjige i čitališta. Mala kuća je na bregu sa kog može da se kontroliše čitav Vršac.
Vraćam se u grad i šetam parkovima. Nisam sam, izmedju fontana su spomenici Steriji Popoviću i njegovom Vinku Loziću, tu je i Paja Jovanović, slikar kome se divim i slikam se uz njega.
„Očiju tvojih da nije ne bi bilo neba u malom našem stanu. Smeha tvoga da nema zidovi ne bi nikad Iz očiju nestajali. Slavuja tvojih da nije vrbe ne bi nikad „…
Znam napamet, još iz gimnazije. Vasko Popa, sada u bronzi…
Vrščani poštuju i Radu Đuričin, glumicu koju sam davno sreo u Narodnom pozorištu u Beogradu i rekao joj da nije samo ona dobila unuku, i Čačak je dobio. Radin sin Radan oženio je nasu Čačanku, ima dvoje dece i uspešno se bavi filmom u Holivudu.
U Biblioteci grada Vršca listamo ovaj trideseti, kao i predhodne kalendare.
Na kraju – večernje druženje u kafani, a sutra već sa kalendarima predstoji put za Rumuniju, za Temišvar.
____________________________________________