Sve o psovkama

Čovek koji za sebe tvrdi da ne psuje, baš nikada, uradio je istraživanje o – psovkama. Rečima za koje je zvanična nauka potvrdila da se pamte četiri puta brže nego druge reči istog jezika i koje ljudi uspevaju automatski da izgovore čak i kad, usled povreda mozga ili bolesti, izgube sposobnost normalnog govora. Predrag Krstić, doktor filozofije i stručni savetnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, istraživanje je počeo, kako kaže, kao neku vrstu prigodne zabave u društvu i, eventualno, korisnog rekvizita da psovače suoči sa neupućenošću u ono što izgovaraju, da bi od toga nastala ozbiljna filozofsko-psihološka studija, a onda i knjiga, pod nazivom „O psovanju”, s podnaslovom „O čemu govorimo kad psujemo, odnosno šta – ako išta – govorimo ili ne govorimo psujući”.

Reči, same po sebi, ne mogu biti ne lepe ni ružne, ni dobre ni zle – ali stavljene u određeni kontekst itekako mogu da uvrede ili naljute onoga kome su upućene. U tu grupu spadaju psovke, „pogrdne, prljave, proste, nepristojne, vulgarne, opscene…”, reči koje se mogu naći u jezicima gotovo svih naroda na planeti, ali su u nekima – a tu spada i srpski – prisutnije, žešće, živopisnije i češće korišćene. Postale su takoreći deo našeg mentaliteta i nacionalnog identiteta. Bilo je zato samo pitanje vremena kada će se neko njima pozabaviti i sanaučnog stanovišta.

Pokazalo se da ni naučna obrada nije oduzela privlačnost ovoj uvek intrigantnoj temi i da sei o takvoj materiji kao što je psovanje može odmereno, obrazloženo i duhovito misliti i pisati.

1. I drevne civilizacije su psovale?

Pretpostavlja se da jesu,mada za to nemadokaza jer je pisana kultura relativno novijeg datuma, sem toga, i tada, s početka makar, takav zapis ne bi bio smatran onim što bi trebalo da pretekne za večnost. Negde od vremena Rima, međutim, čini se da imamo dovoljno elemenata da na osnovu (para)književne građe rekonstruišemo topografiju tadašnjih psovki.

Kod nas, kazne za psovanje, i to različite s obzirom na to koga psujete, postojale su u Dušanovom zakoniku, ali nije izvesno kako su glasile konkretne pogrde. Uporedo sa devetnaestovekovnim formiranjem moderne srpske države i takozvane sočne psovke su imale svoj put nastanka, o čemu mogu da posvedoče i čuveni putopisci. Razumljivo, opet manjka sistematski rečnik takvog načina izražavanja, koji je navodno bio karakterističan i zbog hajdučke tradicije slobodarskog otpora tuđinskoj vlasti. Blagodareći Vuku i njegovom „Rječniku”, te sporovima oko (ne)primerenih izraza koji se tamo pominju, imamo predstavu o nepoželjnim rečima, makar za „književni jezik”, koje se i kod nas, kao i drugde, smatraju, „ružnim”, „nepristojnim”, „vulgarnim”, u najboljem slučaju „kolokvijalizmima”.

2. Kako se dogodilo da su neke obične reči postale nepristojne?

I one najvulgarnije reči koje možete smisliti takođe su obične, a postaju „ružne” kada se stave u određeni kontekst. Većinom su to nazivi životinja ili sintagme poput „stoko smrdljiva”, „kokoško glupa”, „pseto pogano”, „magarče blesavi”, „kučko sebična”, te „crkni, zmijo” ili „marš, konju jedan”… Animalni deo naše prirode u svim civilizacijama prognan je u oblast nečeg prljavog i nedostojnog. Stoga je neretko najveća ili najjezgrovitija uvreda koja se može uputiti poistovećivanje nekoga sa oblikom egzistencije koje navodno ne priliči čoveku, ostajanje na nekoj vrsti prethodnog stupnja evolutivnog razvoja.

Kod nas sama reč „psovka” potiče od reči „pas” i signalizira da nekog tretirate kao psa, obraćate mu se kao psu. Ta samorazumljivost uniženja je prokazujuća, ona je svedočanstvo gordosti, umišljene veličine, kojoj je, naravno, potrebno nešto nisko, prljavo, ono od čega smo se navodno odlepili.

Ovakve oznake, pa i psovke u kojima se upotrebljavaju, takođe govore da uvek postoji neka jezička politika koja je artikulacija poretka vrednosti jednog društva. Ružne reči su otpadnici takvih režima, koji, doduše, moraju da postoje i kanonski su proizvedene da bi regulisale saobraćaj zajednice.

3. Psovke su, smatra se, deo našeg nacionalnog identiteta, ima li naroda koji ne psuju?

Više prema reputaciji nego što se može precizno izmeriti, „mrtva trka” za najljuće psovke vlada između Mađara, Rusa, Španaca i nas. Posebno je zanimljivo ovo „nas”. Slovenci optužuju Hrvate, Hrvati Srbe za unošenje psovki u inače „čist” jezik, a Srbi se vade ili na Mađare ili na Turke. To je poznata slika: neki uljez uvek kalja naš inače besprekorno čist obraz. Ima svakako i naroda čije psovke izgledaju sasvim bezazleno u poređenju sa našim kitnjastim zlomislima upućenih opsovanom,ali gotovo da nema onih koji uopšte ne psuju:najbliže tome (bio)je japanski jezik. Međutim, tamo je intonacija, način obraćanja s obzirom na društveni status u toj meri propisan da nema potrebe za posebnim rečima koje bi funkcionisale kao psovke. Ne morate psovati da biste se prema nekom odnosili kao prema psu. Pitanje je morate li da se odnosite uopšte i prema kome kao psu –  uključujući i pse!

4. Zašto se u psovkama, osim životinja, najčešće pominju muški i ženski polni organi i sa njima povezani glagoli, kao i razne telesne izlučevine?

Negde su izraženije psovke koje hule, a negde one koje upućuju na polne organe, muške kao subjekat, ženske kao objekat određene radnje. Sklop psovki koji je usmeren na telesnost nesumnjivo jednači agresiju i seksualnost. Karakterističan je za mnoge jezike, mada opet izgleda ne za sve.

Agresija, kao aktivna radnja, gotovo isključivo je (bila) rezervisana za mušku stranu. Sintaksa psovki je u tom pogledu zaista seksistička. Žene stoga, prema nekim istraživanjima, ne psuju manje, ali možda obazrivije koriste fond psovki. Nije primećeno da imaju svoj način psovanja, svoju leksiku. Idealno bi bilo da je moguće operisati se ne toliko od seksizma koliko od jezičkog i seksualnog nasilja. Reči su u tom pogledu opet same sobom nevine; namere i činovi, makar i govorni, mogu biti zli i opaki.

5. Psovanje majke, za koji su mnogi mislili da je srpski specijalitet, vi nazivate „civilizacijskim arhetipom uvrede”?

Psovanjem se često osporava poreklo opsovanog. On je nečovek, kučkin sin. On je nedostojan i treba opoganiti čitav njegov rod i seme. S druge strane, majka je nešto što (za razliku od sestre, recimo) svi imamo i na šta smo nesumnjivo najosetljiviji. Stoga je dobro pogođena meta. Ni kriva ni dužna, jer je psovač po pravilu ne poznaje, osporava se, biranim rečima da kažemo, njen kredibilitet, a onda odatle, po plemenskom automatizmu, i punopravno postojanje opsovanog među po poreklu i časti uzornim članovima zajednice.

6. Koje još reči, u našem i drugim jezicima, mogu da postanu pogrdne?

Baš sve! Od delova tela i telesnih izlučevina, do voća i povrća i verskih objekata. U srpskom jeziku su tu, recimo: „rotkve strugane”, „idi u peršun (ili u kupus)”, „sunce ti krvavo (ili kalaisano)”, „idi do đavola”, „bog te ubio”… Pominju se tu i „svi sveci”, i „rod i pomoz bog”, i „sve po spisku”. U većini jezika prvi na listi pogrdnih izraza je seks, a zatim slede, na primer, u engleskom jeziku homoseksualnost i incest, u ruskom moralni i religijski tabui, izmet i nepoštovanje autoriteta, u francuskom religija, izmet i rasizam, u italijanskom blasfemija, lično vređanje (naročito majke), u španskom incest i homoseksualnost, u kineskom vređanje rodbine, u nemačkom se izjednačavaju ljudi i životinje…

Mada je, istorijski posmatrano, lista „prljavih reči” u određenim društvima proširivana i smanjivana. Na primer, u SAD je sedamdesetih godina prošlog veka pokrenut sudski spor protiv komičara koji je na radiju citirao „sedam reči koje nikada ne smete da izgovorite na televiziji” i koje su, inače, u elektronskim medijima pokrivane „blipom”. Apelacioni sud u Njujorku je 2010. najzad presudio da je zakonsko proganjanje zbog korišćenja psovki neustavno, s obzirom na to da, makar potencijalno, utiče na slobodu govora garantovanu Prvim amandmanom.

7. Šta se, u stvari, izražava psovkom –odnos prema životu, svetu, sudbini?

U našem jeziku koji je srođen sa psovkama može se reći da se njima izražava čitav spektar osećanja – za koja se ne nalaze reči. Umesto da se potraže, jezička ekonomija je našla univerzalne zamene. Kod nas, kao i kod Rusa, recimo, psovke su sveprisutne: i kad kunemo život, i kad proklinjemo sebe, i kad upućujemo najružnije želje onima koji nam nisu po volji, ali i kada manifestujemo izuzetnu prisnost.Čak služe kao poštapalice ili pojačivači. One su nešto kao opšteprihvaćena jezička moneta za situacije koje bi izvesno mogle da prođu i bez njih, ali ne umemo ili nas mrzi da ih drugačije artikulišemo.

8. Kakva je veza između psovanja kao oblika verbalne agresije i fizičkog nasilja?

Ta veza je često neposredna, međutim, nema saglasnosti oko toga da li je psovka zamena za fizičko nasilje ili je upravo uvod u takav čin i njegov pratilac. U prvom slučaju bi predstavljala neki vid pristojnije ili po posledicama manje pogubne agresije, kao u onoj izreci „možeš me nazvati i loncem, samo me ne razbij”.Povređivanje govornim ili fizičkim činovima u oba slučaja je cilj. Ispunjen je ako se žrtva oseti uvređenom. Kletve, koje takođe u našem jeziku odlično uspevaju, sasvim su blizu onim psovkama koje samo kraće i manje stilizovano upućuju najgore želje opsovanom. Ova vrsta psovki se prema kletvenim vencima verovatno odnosi kao aforizam prema epu. I jedno i drugo, ne zaboravimo, može biti vrlo uspešna umetnost. Dragoceno je da se taj potencijal ne izgubi, ali je poželjno da ostane u granicama književnog stvaralaštva.

9. Kako se dogodilo da psovke, nekada deo uličnog govora, a onda i umetničkog izražavanja, sad „necenzurisane” možemo čuti i umedijima, čak i u skupštini?

Vuk Stefanović Karadžić je, uvodeći „narodni jezik” u nauku i ozbiljnu književnost, u srpske rečnike uneo i psovke, i zbog toga imao dosta nevolja. One su iz kolokvijalnog govora polako ulazile u literaturu, na pozorišnu scenu, film i umetnost uopšte, a onda i u javni diskurs. Psovanje jeste političko jer je u izvesnom smislu konstitutivno za društvo. Jezička politika standardizuje jezik i trebi prilične od nepriličnih reči i izraza. Vuk je nastupao više kao etnograf nego kao jezikoslovac koji normira.

Psovke mogu biti izraz pobune naroda ili grupa i imati emancipatorsku ulogu. Utoliko više ukoliko se pojavljuju u rigidnijem režimu. Ali kao i svuda, s vremenom mogu postati zamorne. Kratkog su daha, nedalekosežne, lako se na njih ogugla. Kao i drugde, i kao sa svakim govorom i pismom, talentovani izričaji i pogođene metafore razlikovaće se od usiljenosti, jeftinih trikova, prozirnih štimovanja, plitkih efekata.

10. Na kraju, kako je javnost reagovala na knjigu o psovanju?

O knjizi „O čemu govorimo kad govorimo o psovanju” snimljen je dokumentarni film „Slučaj psovanje”. On govori sa kakvim smo se sve nedaćama u pripremi dela susretali u ovom poduhvatu. Činilo se da bi svaki dalji rad mogao biti prekinut još na početku, kada je neko okačio deo teksta pročitanog na Trećem programu Radio Beograda na „Jutjub”, a jedne dnevne novine posvetile tome dosta pažnje, koristeći ga kao materijal za politički napad na Radio Televiziju Srbije i njenog glavnog urednika. Umesto valjda očekivanog zgražanja, čitani tekst, u kojem su psovke izrečene u celini, onako kako glase, dobio je na popularnosti i pobrao sjajne ocene, dobrim delom zahvaljujući izuzetno smirenom i predanom čitanju spikera. Osim onih koji se još pitaju zašto se o takvim stvarima uopšte piše, reakcije na knjigu uglavnom ističu neodoljivost konačnog „književnog objekta”.

——————————————————

Učtivost, uvrede i kazne

U vekovnoj borbi da očiste govor od nedoličnih reči, čistunci svih vrsta – od onih jezičkih do onih verskih – pribegavali su različitim sredstvima, u koje spadaju i stroge telesne kazne kao što su batinanje, klečanje na kukuruzu, pranjeusta sapunom… Prečasni Ijan Gregori, sekretar Učtivog društva, predložio je 1991. godine blažu meru: da se postojeće psovke proteraju iz govora i zamene „lepim rečima” kao što su „grisini” i „pamučne čarape”. Na (njegovu) veliku žalost, nikome osim članovima njegovog društva nije palo na pamet da nekoga u besu pošalju „u grisini” ili mu poruče da „nosi pamučne čarape”.

——————————————————

Pogrde u nauci i umetnosti

Čuveni Oksfordski rečnik je „ružne reči” prvi put uvrstio tek 1972. godine, dakle mnogo nakon što je to uradio naš Vuk. Prvom ozbiljnijom teoretizacijom psovki na domaćem terenu može se smarati poglavlje „Psihoanaliza erotske psovke” Vladimira Dvornikovića udelu „Karakterologija Jugoslovena” iz 1939. godine, piše Krstić. Tamo se tvrdi da su erotske psovke i „pornografske poštapalice”, sa izuzetkom Slovenaca, „duboko ukorenjene gotovo u celom narodu Jugoslovena” i da su toliko rasprostranjene i karakteristične da se čine neiskorenjivima.

Smatra se da je kod nas prvu psovku na velikom platnu izgovorio Ljuba Tadić u filmu „Marš na Drinu” iz 1964. godine, ali po njima je najpoznatiji postao glumac Zoran Radmilović u kultnoj predstavi „Radovan Treći”u beogradskom Ateljeu 212.

Verovatno najviše prašine u javnosti je, zbog korišćenja psovki u literaturi, podigao pisac Miodrag Bulatović svojim romanom „Ljudi sa četiri prsta”, inače ovenčanim Ninovom nagradom 1975. godine.