Tornik

Српски народни календар путује светом, али обилази и градове по Србији и куће доброчинитеља. Овог новембра поново сам у Ужицу,  у пријатељској туристичкој агенцији „Амиго“, са  календаром и проспектима  Чачка.

И одмах преко пута, до општине, хвалим се чачанском мапом пред директором Туристичке организације  Регије Западне Србије Мирославом Рађеном.  Пита, ако нисам патентирао овакав облик сувенира градске мапе да и они нешто тако направе и у Ужицу. Кажу да је некада постојало  ривалство између Чачана и Ужичана, што због спорта што  због девојака.

Са рекламном  кесом и  одличним каталогом „Пoсетите  Западну Србију“ идем преко трга без Тита. Кафић у коме  сам некада седео када сам спавао у  хотелу „Сивоња“ затворила испекција. У Градској кафани, препуној и младог и старог у радно време, уз кафу листам локалне новине.

Аутобусом одлазим на Златибор код овогодишњег новог доброчинитеља, са унутрашње корице календара. Остављам Календаре,  мапе и неке проспекте чачанског краја. Добијам на поклон карту за жичару.  Леп сунчан дан отворио је око језера све мале киоске са здравим златиборским плодовима,  а и са сувенирима. Бели лабудови на језеру као да су залутали са оближњег градилишта, центар са бутицима и кафићима је полупразан, а цене су као у европским скијалиштима. Одлазим до гондоле  која је четири године прављена по француским инструкцијама. Општина Чајетина је уложила 13 милиона евра у овај капитални пројекат. „Голд гондола“ дуга је 9 километара.

Цена карте за одрасле је 1.000 дин а за децу 550 дин, све су са бар-кодовима које се постављају у читач на полазној станици.

Са својих 9 километара жице најдужа је једножичана гондола на свету. Дозвољена је вожња највише десет особа по кабини,  до 8оо  килограма носивости. Возио сам се и жичаром у Банском,  у Кејп Тауну и Рио де Жанерију,  али све су оне биле кратке туристичке атракције.Изашавши из гужве збијених зграда и бетона,  из кабине која вози до Торника пружа се поглед на оно што Златибор јесте. На пола пута налази се стајалиште где се може изаћи и  после шетње око језера наставити вожња.Из гондоле језеро Рибница изгледа мирно, питомо, уживање за око.

После 25 минута вожње стиже се на Торник који је и овог новембарског дана осунчан. Гости се сликају, а рам им је лепота плаветнила и магла далеких планина. Срећем  пар из Омана, питам их откуд они баш овде. Кажу да су дошли у Србију на свој медени месец! Чудим се откуд и зашто баш овде, али и они се чуде кад сам им рекао да сам недавно и ја био у Оману у њиховом главном граду Мускату. Кажу да би волели да виде  снег.

Два дрвена кафића са  терасама била су попуњена без обзира на цене –  кафа 220 динара, цеђена поморанџа 380 дин…. Одмах поред  гондоле је скијашка Плава стаза дуга 3 км  која   скијаше  враћа шестоседежницом.

Последња вожња годолом је у  15  часова. Има света,  али ми дозвољавају да се сам возим – летим златиборским висинама. Напуштам и Торник и  Златибор, али на  пијаци прво пробам па купујем пршуту као потврду где сам био. Идем правац у Ужице код старог доброчинитеља календара.

Нешто пре мрака у центру Ужица у  „Конаку“ – чварци, проја, пасуљ, подварак, а  при крају и пита  са јабукама. Сам сам савладао три парчета…

Сит и са жељом да се опет вратим са  календаром, одлазим кући у Чачак.    

Слободан Чворовић

____________________________________________________________________