Uzbrdo pa nizbrdo po Lisabonu

Proleće je otpočelo s kišom i s nadom da će jednom drugačije biti..

Žuti tramvaj 28… Vino… Ženski glas i dve gitare… Fado… Pljusak sa okeana… Vožnja do Sintre… Lutanje po trgovima od spomenika da spomenika, sve to  treba rasporediti na pet dana.

A šta je bio Portugal nekada – to se sada vidi i u Južnoj Americi i u centralnoj Africi, a nama je Portugal zaklonjen Španijom.

Opet sam ovde,  prvi put  od 1998. godine na Expu mora i okeana.

Spavam u hotelu nalik rezidenciji u prometnoj pešačkoj zoni grada… Kupatilo veće od bilo kog koje sam ikada video. Za doručak jedem palačinke, slane, pa slatke, pa opet slane. Svaki dan žena što ih peče veṣ̌to ih prevrće i ne zatvara usta. Rekao sam da, ako bih ovde ostao joṣ̌ koji dan,  počeo bih da razumem portugalski.

Ovde se svako drugo-treće veče organizuje MAMINA večera. Okupljaju goste da probaju  tradicionalnu hranu i to sve za 15 evra uz neograničeno vino.  Prve večeri kad sam stigao zakasnio sam, ali gazdarica me ponudila i ja gladan na sve pristao.

Idem za Sintru. Rezervišem i dobijam i popust jer joj je dečko Bosanac. I svi se smejemo… čak sam se čuo sa njim, da je pohvalim.

Put za Sintru je sa vodičem koji kao iz rukava sipa podatke. A i kiša je jedno vreme sipala kao iz levka. Obilazimo palatu i on mi svaku sobu pokazuje i ja se penjem i silazim niz stepenice. Bože, moram li sve da vidim? Nisam ljubomoran, ali kraljevi su  baš bili rasipni.

Strmom uličicom mimoilazići se sa turistima i sudarajući se  kišobranima, vodič nas vodi da probamo  kažu specijalitet u maloj čokoladnoj korpici – višnja i liker. Objašnjava mi da nakrenem prvo liker pa da izvadim višnju, a onda da pojedem čokoladu. Pa to je moja Dragojla pravila, a svi smo to voleli, a ona uopšte nije znala portugalski.

Jastuk kolac sa zumanvetom

Vodič mi predlaze još jedan, kažu, specijalitet – jastuk kolač. Davno nisu ljudi jeli jaja zato što su se gadili kako ih je kokoška snela. Kasnije su belance upotrebljavali za peglanje, a jedan monah je žumance pomešao sa šećerom, malo prokuvao i napunio kore da izgledaju kao jastuk. Bože, otkad nisam jeo punč u šolji. Majka je to mutila onda kad joj belance ode u neku tortu. Vraćamo se iz Sintre i sledi priča:

1. novembra 1755. godine Lisabon je pogodio zemljotres snage između 7,7 i 9,2 stepena po Rihterovoj skali. Ono što zemljotres u pet minuta nije uspeo da sruši, dovršio su  cunami koji je grad pogodio 40 minuta kasnije i požar koji je goreo tri dana. Oni koji su preživeli suočiće se sa nemaštinom, krađom, ubistvima pa čak i sa slučajevima ljudožerstva, jer hrane nije bilo. Kralj Žoze nije bio u gradu, a kako se plašio da se vrati u bilo koji zidani objekat, smešten je u kompleks šatora u delu grada koji se zove Ažuda i na čijem je mestu kasnije podignuta nova palata.

Vozeći se, u daljini vidim  veliki vijadukt, jedini koji nije uništen za vreme zemljotresa. Vidim i veliki most nalik onom u San Francisku,  jer ga je projektovao isti majstor,  i  koji spaja dve obale velike reke Težo.

Red je da odem i u ambasadu Srbije ovde u Lisabonu, sa  sitnicama iz Čačka. Uvek se dobro osećam dok hvalim Čačak, ali i dok čekam  neke priče vezane za Srbiju. Mogao bih i mnogo bolje uz kafu,  kaže mi konzul Marina Marković.

Spomenik otkrićima

Kula Belem, ili Kula Svetog Visenta, je utvrđenje iz 16. veka koje je portugalskim istraživačima služilo kao tačka ukrcavanja i iskrcavanja, i kao svečana kapija Lisabona. Sagrađena je u jeku portugalske renesanse i predstavlja istaknuti primer portugalskog manuelskog stila.

Na  kraju severne obale reke Težo, tamo gde se  uliva u Atlantski okean, nalazi se spomenik  podignut na mestu odakle su mnogobrojni brodovi kretali ka novim, nepoznatim  delovima sveta. Spomenik je posvećen velikanima portugalske istorije i slavi eru istraživanja ovog naroda tokom 15. i 16. veka, zbog čega je i nazvan Spomenikom otkrića.

Manastir Jeronimo

Izrada ovog spomenika trajala je tokom čitavog 20. veka. Završen je tek 1985. godine, kada je omogućen ulazak u njegovu unutrašnjost i najviši deo, čime je posmatraču pružena mogućnost da poput starih mornara okolni predeo razgleda kao da se nalazi na osmatračnici jarbola.

Na palubi su postavljene 33 statue na čelu sa Enrikom koji u jednoj ruci drži model broda, dok mu je u drugoj mapa. Među figurama su se našli vladari, istraživači, kartografi, umetnici, kao i misionari koji su direktno ili indirektno doprineli otkrićima i širenju portugalskih uticaja. Iznad tri jedra nalazi se zastava portugalskog kralja Žoaoa I, osnivača dinastije Aviz. Iznad ulaza u spomenik nalazi se mač vladarske kuće Aviz kao simbol hriščanske vere.

Trgovački trg

Tramvajem 28  sa  stanice Martim Moniz, u srcu istorijskog centra Lisabona, penjem se uzbrdo uskim ulicama,  prolazeći pored nekih od najstrarijih, šarenih kuća i istorijskih spomenika i Lisabonske katedrale.

Tramvaj vodi i kroz Baišu, centar Lisabona koji je poznat po luksuznim prodavnicama i restoranima, gde se nalazi i impozantni Trg Comercio i boemska šetvrt Chiado, sa knjižarama, kafićima i pozorištima.

Na kraju, tramvaj stiže do Estrele, mirne i elegantne četvrti sa prelepom bazilikom i parkom.

Malo kiṣ̌e malo sunca…Teku mi dani,  a i godine…

Volim avione koje lete ka mojoj kući.

Stižem na Surčin oko ponoći.

Ovde u Lisabonu prepoznala me je devojka iz Čačka, pa ću sa njom pre zore u nedelju da stignem u Čačak.

Kačamaku kod kuće se radujem svake nedelje.

Slobodan Čvorović

________________________________________________________