Vreme teče kao infuzija

Opet jutro…bude me i kažu da merim temperaturu. Srećan sam što je nemam. Eto, nekad je sreća u nemanju. Otvaram prozor i razmišljam da li ja da izađem ili da svu ovu jutarnju radost i svežinu pustim u bolničku sobu. Širom otvaram dva prozora dok mi spada neboplava bolnička pidžama. 

Medicinska sestra me podseća da treba da popijem probiotik pre doručka. Volim poparu, danas posebno, iako je jedem iz plehanog tanjira uz zvuke zveckanja kašikom po njemu. Malo vruće popare sam prosuo po pidžami. Čini mi se da mi fali sir, ali samo mi se čini.

Sunce se kroz prozor razvuklo medju krevete. Šest kreveta, a nas dvojica – smatram to optimističnim okolnostima u ovo doba. Cimer saborac jutros nema temperaturu, ali kao da je ljut što ga žena još nije zvala telefonom da mu prenese čaršijske sekiracije. 

Neko je poslao ptice pod moj prozor. Taman  ću sada da napravim kafu, izvučem iz fioke predratne kasete i nastavim da putujem…

Dolaze još dvojica saputnika kroz ove bolničke dane. Ćute, kao da su sami na svetu i da je samo njima teško. Klokoću boce sa kiseonikom. Vreme je za injekciju u stomak i priključivanje na one boce iz koje tečnost izalazi kap po kap. Gladan sam, jede mi se krompir. Pečen u ljusci. Onaj što moja majka Dragojla izvlači iz rerne i što ga jedem uz njene pridike da je još vreo. 

Krompir stavljam u svoj tanjir, gnječim viljuškom, a onda posipam seckanim lukom u ulju. Dodajem i sir, pa malo kajmaka. I onda sledeći. Kako je malo potrebno za sreću: par pečenih krompira, luk, parče sira … i Dragojla.

Infuzija istekla, sestra kači sledeću. Pričam telefonom sa svetom. Teše me, a ja se dosetkama borim. Ništa me ne boli, nemam temperaturu.

Najjači lekovi stižu iz Beograda preko video poziva. Puna šaka kad ugledam moje unuke. Mlađi Jovan pita za masku sa kiseonikom, a ne vidi da maska plače. Dimitrije skače i tera me da ozdravim. Sa Kopaonika mi stižu vruće krofne koje je moj sin pravio, slikao i poslao…telefonom. Rekao bih da imaju malo više šećera.

Stižu mi poruke, ja odgovaram, vreme teče kao infuzija.

Stavljam ovu ludu glavu na bolnički jastuk i odoh…pa dokle stignemo.

Autor: Slobodan Čvorović, privremeni gost Infektivnog odeljenja Opšte bolnice Čačak

_________________________________________________________________