Završio drugi fakultet u 60. godini

Da nikada nije kasno da ispunite svoje želje i snove svedoči i primer lekara iz Čačka.  Doktor Mihailo Luković imao je životnu želju da pored medicine završi i filozofski fakultet što je i učinio u šezdesetoj godini života. Svoje snove zaokružio je prošle godine objavljivanjem knjige priča pod naslovom Život je kao jedan san.  

Doktor Mihailo Luković završio je Medicinski fakultet u Beogradu 1976. godine. To nije bio kraj njegovog usavršavanja, usledila je  specijalizacija za infektivne bolesti 83., a potom i iz epidemilogije 90. godine. Novi životni izazov usledio je 1992. godine osnivanjem privatne lekarske ordinacije “Febris”, ali ni tu se ne zaustavlja. Dečački san da završi i filozofski fakultet rešio je da ostvari 1999. godine.

–To je bila moja želja koju sam želeo da ostvarim za sebe. Upisao sam Filozofski fakultet u Beogradu 1999. godine, a završio 2014. Studirao sam polako. Prvih 5-6 godina nisam ni išao na fakultet, dao sam jedan ispit, a isprečili su me neki lični problemi. Ozbiljno sam počeo da studiram 2006-2007. godine.  Išlo je kako je išlo, malo radiš, malo trčiš za Beograd, malo učiš…Tada sam bio aktivan i u fudbalu, kroz smešak se priseća dr Luković.

Iako je bio najstariji student profesori mu nisu gledali kroz prste. Čak je bilo onih koji ne njega nisu gledali blagonaklono.

 –Ma kakvi izlazili u susret. Prošao sam dril kao i svaki student.  Morao sam da se svađam sa sekretaricom. Ona mi je bila najgora.  Bila je jedna divna dama na početku studiranja. Ona je nažalost umrla, a posle su počeli da zapošljavaju po političkoj liniji. Treba da vodiš rat da bi nešto pitao. Nema veze što si ti stariji, što bi mogao otac da im budeš. Možda sam na 2-3 mesta osetio blagonaklonost što studiram u nekim godinama. Isto tako sam na 2-3 mesta osetio netrpeljivost, u smislu šta će on ovde, šta glumi i taj oštriji kurs, navodi dr Luković.

Prema njegovim rečima, medicina i filozofija se prepliću,navodeći da bi čitavu jednu oblast, filozofija i etika, svaki lekar trebalo da poznaje.

–Jako je teško odrediti šta je to čovek. Ako kažete da je čovek samo skup organa dođete u situaciju da budete kratki, jer je čovek i ličnost, pa zato treba poštovati i to. Etika počiva na tom određenju ličnosti, da je čovek jedno biće koje ima jednu slobodnu volju, i onda iz toga se kompletno naše ponašanje tonira a etika se bavi našim ponašanjem. Na eutanaziji sam diplomirao kao oblast primenjene etike, kaže Luković.

Čitati filozofska dela su nepresušni izvor lepote, kaže dr Luković, iako možda u prvom trenutku ne shvatate o čemu autor piše. Retko ulazi u filozofske rasprave, ali dosta je naučio i još uvek uči  od dva čačanska filozofa:  Tomislava Novakovića i  Katarine Majstorović. Bavljenje filozofijom podstaklo ga je i na pisanje pa je prošle godine objavio  knjigu priča pod naslovom Život je kao jedan san.

–Kada se bavite filozofijom onda razmišljate o najrazličitijim stvarima. Razmišljate o životu, o nekim detaljima, o svetu na koji gledate potpuno drugim očima jer vam filozofija otvara vidike. Pisao sam pričice kada nemam posla, razmišljam o nečemu. Tako su nastale priče koje su uglavnom vezane za život. Neke su tužne, neke nisu, neke su lepe, neke komične,  neke su pune gorčine neke nisu…

Njegova poruka je da nikada nije kasno da ostvarite svoje snove. Potrebna je, kaže, samo upornost.

–Nikad nije kasno, verujte. Samo upornost. Ja sam logiku položio iz desetog puta. Mnogi će sad reći pa ti si neki mentalac kada logiku polažeš toliko. Tu se radi o matematičkoj logici. Moj problem je bio što nisam mogao da idem na predavanja, ali sam na kraju ipak položio čestito. Ne treba se predati, rekao je Luković.

Doktor Mihailo Lukovć kaže da je ispunio sve svoje životne želje, ali i da u 66. godini ne prestaje da radi, jer je to njegov način da se bori protiv demencije. Nastavlja da piše i da objavljuje radove iz medicinske etike, što će biti i objavljeno u zbirci radova.

Srbija je prelepa zemlja

–Ja sam srećan u Čačku. Što bi me gušio. To su neke budalaštine. Kažu palanka, mala sredina. Šta je Begrad nego palanka. Krug dvojke je najveća palanka u Srbiji. U Čačku imamo mnogo divnih ljudi. Meni je žao što je mlad svet pun neke ideje da treba otići iz Srbije, nema posla. Pa traži posao. U svetu te čeka težak rad. Ljudi sa diplomom rade kao konobari. Moj sin je u Madridu, dok je usavršavao španski jezik, radio u kafiću kao perač čaša. Ćerka jednog mog kolege je u Americi čuvala psa. Kada bih ovde rekao nekome idi popodne čuvaj psa verovatno bi me napali rečima gde moje dete da ti čuva psa. Stvar je u našim glavama. Svuda je isto, teško se dolazi do novca. Srbija je najlepša zemja. Svaki vikend putujem po Srbiji.